Čovek koji je znao sopstvena imena
Petar V. Arbutina
U književnosti druge polovine dvadesetog veka vrlo malo stvaralaca je uspelo da pomiri književno-
Obren Jović koristi sve karakteristične postupke i poetičke datosti fundirane u tkivu (post)moderne književnosti, koje sa jasnim misaonim linijama kombinuje u elementarizaciji slojevitog i kompleksnog proznog teksta. Ali upravo tu se i krije zanatska ekvilibristika ovog pisca; on iskustva i datosti moderne književnosti upotrebljava tek kao predloške na kojima se zasniva čitava dramaturška postavka radnje. Motive dvojnika, multiplikovanja književnog lika – "nagomilavanje pseudonima", putovanje kroz vreme, magijske artefakte pronađenog pergamenta sa ikonom Jovana Preteče, iskupljenje kroz delo....tipične za modernu književnost, Jović kreativno izživljava već na prvim stranicama ove knjige, gradeći osnovu za stvaranje sveta romana ispočetka.
Zograf – slikar Stevan u judejskoj pustinji u vremenima davnim kreće za svojim još neimenovanim i nejasnim poslanjem noseći slikarski pribor i pergament, koji na sebe poprima obličja i prizore slikarevih snova. Stevanovo putovanje kroz judejsku pustinju je večna metafora putovanja "dolinom senki", između života i smrti. Pojave koje sreće na tom putu, prikaze i pričine, samo učvršćuju njegov duh oslobađajući ga od dilema i sumnje i utvrđujući ga u veri i vrlini. "Smrt može biti strašna, a živjeti nedostojno gore je i od najponiznijeg umiranja", reći će misteriozni stranac da bi nešto kasnije nastavio: "Ako bismo praštanjem zlo zaboravili onda ni jedno sećanje ne bi bilo dostojno istine(...)".
Retrospekcijski slojevi knjige motivisani su asocijacijama protagoniste, njegovom psihološki uverljivom potrebom da iz njegove perspektive sagleda sva ona događanja koja su prvobitno bila oslobođena čvršćih kauzalnosti. Poslanje Stevanovo kroz vreme, sve do savremenog Beograda i raznih svetskih destinacija, do Havaja i Honolulua obeleženo je sa nekoliko dominanatnih motiva, na kojima Jović gradi čitavu dramaturgiju romana; ikonom na pergamentu Jovana Preteče, koju tajanstveni lopov pokušava da proda po svetu, vremenskim podudarnostima u kojima Stevan otkriva multiplikovanje svog lika kroz vreme (sličnost sa poslednjim kraljevićem od Kuvajta – Nivas Bin Ahmed kir Karaulan), tajanstvenim krstom uz pomoć koga prati kretanje ikone, najdominantniji motiv je, svakako, slikarski poziv koji bojama i kistom otvara kapije vremena i duha.
Iako osnovna linija pripovedanja sledi linearnu i iskustvenu zasnovanost podudarnu sa životnim dubiozama glavnog junaka, nekoliko vremenskih planova sa povremenim retrospekcijama prožetim karmičkim grehovima prethodnih života dodatno usložnjavaju čitavu priču. "Preotimanje realnosti" počinje da poprima poprilične razmere sa takođe nemalim posledicama po okolinu, što najavljuje kriminalistički ili triler zaplet, koji je kod Jovića nešto više od proste žanrovske datosti. On proširuje i obogaćuje, neočekivanim obrtima, tajnim znanjima i mističnim artefaktima, naraciju i slojevitost romana, koji usled toga izmiče mogućim žanrovskim normiranjima. Početni zaplet baštini mistična nasleđa savremenog doba u romanu prepliće se sa skicama društvene i umetničke kritike Srbije na razmeđi vekova da bi u Stevanovim havajskim danima zaplet, uz pomoć svih pripovedačkih linija objedinjenih atmosferom ljubavii čudnih prijateljstava, kulminirao u vrhunski triler značajne dinamike i filmskog zapleta. Iza svakog lika se krije neko drugi, razlika između suštine i pojavnosti je dramarutška linija sa kojom se Jović poigrava otvarajući na neočekivanim mestima nove i nesvakidašnje perspektive koje od Havaja – zemaljskog raja, stvaraju poprište čudne borbe koja osim razrešenja misterije ima i drugu konotaciju; svako postaje ono što jeste, svi će se, u književnom i stvarnosnom krešendu, oglednuti u ontološkom ogledalu identiteta.
Iako veoma jasan i u najvećoj meri koncizan u svojim simboličkim i metaforičkim poentiranjima Obren Jović ne razvija literarno zatvorenu formu sa dominantnim glavnim tokom radnje. On pušta metaforu da "pliva" između pisca i čitaoca, pokušavajući da oživi ono što je već na neki način ovekovečeno, darujući mu krajnje subjektivistički predznak, Nesumnjivo da je Tajna pustinjskog pergamenta roman o graničnim situacijama u kojima tragična uslovljenost tinja iza naoko klasične teme romana i čeka trenutak destruktivnog ispoljavanja. Ugroženost i destrukcija čovekove ličnosti i moralne nedoumice, delovanja atavizma u čoveku predstavljaju sadržinske i značenjske okosnice ovog romana.
Tajna pustinjskog pergamenta je Amarkord; priča o ljudima koji su izgubili svoje identitete i vreme i kao kaznu za to dobili su učešće u prostoru; u Judeji, na Balkanu, Havajima.... Verovatno zbog toga i svi multiplikovani Stevanovi likovi putuju kroz prostor dok roman poprima na sebe karakteristike vremena dešavanja. U teoriji književnosti je poznat termin: "Karnevalsko vreme" i vezuje se za Bahtinovo tumačenje vremenskih specifičnosti i planova koji se smenjuju pod sticajem čudnih okolnosti. Okolnosti ovog romana nadilaze vreme i prostor. Obren Jović zna da se suštinska karakteristika romana ne nalazi samo u književnosti već u polju iz koga je izrasla i vremenu u kome smo izgubili autentičnu egzistenciju nagomilavajući na sebe sinonime za nemoć i niske instinkte. Čovek je izgubio starovremenski lik i, ne stičući novovremenski, na sebe je uzeo obrazinu vremena koje mu se ponudilo kao neminovnost. Između "neminovnosti", vizija i Istine protiče čitava ova knjiga.