Iz čistilišta Obrena Jovića
Matija Bećković
Obren Jović je jedan od trojice članova "Zvorničke grupe" koja se pročula osamdesetih godina. Da je sreće bilo bi to ime nekog umetničkog kruga ili pokreta koji se tako nazvao sam, a ne žig kojim je policija označila trojicu srpskih intelektualaca koje je progonila. Takve "zvorničke grupe" otkrivane su svake godine u svakom gradu titove Jugoslavije za proteklih pedeset godina. U tim grupama je gotovo redovno bilo umetnika a optužnice i dokazni materijali nisu mogli biti verodostojni bez sumnjivih pesama i knjiga koje su optuženi sami pisali, ili onih tuđih koje su čitali. U svakoj od ovih bio je bar jedan koji je pisao pesme, da ne kažemo da je bio pesnik, ali se posle stradanja, suđenja i tamnovanja kao pesnik rađao i pesnik postajao, ako i nije bio. Tako se desilo da smo mnoga značajna imena prvo sreli u sudnicama i sudskim pisarnicama, pa tek onda u policama knjižara i bibliografskim jedinicama. A kako bi i moglo biti drugačije u zemlji u kojoj su pola veka izdajnici i krivci bili pesnici i sveštenici, a doušnici i prodane duše njihove sudije i tužioci. A ta tradicija je starija od komunističke despotije i traje od Kočića i Andrića do Obrena Jovića, Gojka Đoga i Momčila Selića.
Obren Jović je dopao tamnice kao slikar, a iz nje izašao kao pesnik. Ali i u njegovoj prozi su najupečatljiviji pasaži, koji su više slikani nego pisani, a među pesmama one, koje je doživeo na svojoj koži i platio svojim očima.
Sudbinu Obrena Jovića ne moramo da odgonetamo iz njegovih stihova ona nam je već poznata iz "Sataninih sinova". Više sile su izmenile redosled, pa smo prvo čitali pesnikovu biografiju, a tek onda njegovu poeziju.
Čistilište u devedeset devet pevanja je nadvladalo i nadvisilo neposredne povode, pa je sve postalo i onostrano onevidno. U sudaru pesnika i sveta još jednom je pobedila poezija, tako da bi bilo umesnije govoriti o odnosu realnosti i transcedentalnosti. Ima mnogo definicija poezije, a poezija je izgleda ono što nije rečeno ni u jednoj od tih definicija. Umesto redovnih puteva i regularnih književnih krugova pesnici i pesnički rukopisi nam sve češće stižu s neočekivanih strana. Jedan od njih je i Obren Jović koji je duge i zametne puteve pesničke reči skratio i odmah prešao na stvar. Da nije propevao, pokazao bi se nedostojnim svoje patnje i svoga stradanja. Izvan prave reči nema ni nade ni iskupljenja.
Ako bismo uzeli dve mape pa na jednoj označili mesta u kojima se u proteklom poluveku najviše lagalo, a na drugoj kojima se najviše klalo i postradalo, pa postavili jednu preko druge, verujemo i da bi se ta mesta poklopila i da bi po broju takvih mesta isprednjačila Bosan i Hercegovina. U nekim od njih je živeo i robovao Obren Jović.
Naša jedina nada je da ta mesta postanu i rodna mesta velike poezije, ne bismo li nazreli smisao našeg stradanja i naše istorije.
Beograd, juni, 1997.