Obren, Stevan i ostatak sveta
Duško Trifunović
Svaki pesnik počinje da piše iz nekih jakih emotivnih razloga -
Počevši od ličnog udesa, prvo društvenog, a onda prirodnog, (Obren je oslepeo na robiji) ovaj divni čovek i umetnik s lakoćom se bori za što bolji status svoga dela.
Sad mu je "najteže": Dobio je unuka Stevana. Sada više nema izvanjskih sila koje su protiv deda Obrena. Sada su porivi iznutra. Sad Stevan radi i aktivira sve oko sebe onom jednostavnom snagom kakva je podsticala svet da se kreće u najboljem i najsigurnijem pravcu – u pravcu održanja i produženja vrste. A zna se da su naši unuci najbolja vrsta u ovom svetu koji nam nije bio naklonjen.
Tako je Obren Jović posle romana i poezije za odrasle krenuo da nama i Stevanu saopšti stanje u svetu poezije. Pored ličnog poriva prema unuku, pesnik je okupio mnogo Stevanovih savremenika, imena mnoge znane i neznane dece i posvetio im pažnju. I njima i njihovim roditeljima. Ima u tome nešto od one vekovne veličine pesnika – jer čovek je povod, a svi ostali su narod koji mora postojati da bi naš dragi izabranik imao sa kim da stari i stvara. Tako će Stevan imati svoje prijatelje iz dedove knjige pa će se sa njima moći da susreće i kada prođe ovo naše oko čega se okupljamo mi sada.
Obren Jović se ne bavi estetikom poezije za decu. On njima saopštava svoja znanja i emocije kao da razgovara sa ravnim sebi. Takve su mu i teme. Nema nepotrebne detinjarije, ulizivanja deci, spuštanja na njihov nivo – on njima pomalo o svemu: od tepanja, školovanja, do politike i dnevnih događaja. Sve je to upakovano u isti ukrasni papir poezije pa neka deca odluče šta je za njih, a šta za tate i mame – koji će se svakako naći u ovim pesmama.